Mi­ro­slav Ma­go­la da­nas svo­je psi­ho­ki­ne­tič­ke spo­sob­no­sti pri­ka­zu­je Ame­ri­kan­ci­ma, Njem­ci­ma, Fran­cu­zi­ma... I dru­gi­ma ko­ji su za­in­te­re­so­va­ni da se uvje­re u nju i nje­go­ve spo­sob­no­sti.
Sa­mo ma­li broj lju­di mo­že da se po­hva­li spo­sob­no­šću ko­ju ima Mi­ro­slav, a i ri­jet­ki su oni ko­ji, osim me­ta­la, pri­vla­če i dru­ge ma­te­ri­ja­le. U mla­do­sti se ba­vio jo­gom, me­di­ta­ci­jom. Oko 1987. go­di­ne do­la­zi u Nje­mač­ku. Po­vre­me­no ra­de­ći kao ku­var po pr­vi put je po­stao svje­stan da se me­tal­ni pred­me­ti „li­je­pe” za nje­go­ve ru­ke. Za nje­go­ve ti­je­lo. U sta­nju je da ih, bez fi­zič­kog do­di­ra, pri­vu­če i po­dig­ne sa po­da, a po­tom da ih odr­ža­va u ver­ti­kal­nom po­lo­ža­ju, ali i pre­ne­se na dru­go mje­sto. Ne­ke pred­me­te mo­že da dr­ži u leb­de­ćem po­lo­ža­ju.
Nje­go­va spo­sob­nost je kao „mag­net­na si­la”, ali ne u fi­zič­kom smi­slu. Ona pri­čvr­šću­je pred­me­te za nje­go­vu ko­žu, ali na­rav­no bez li­jep­ka, lje­plji­ve tra­ke ili slič­nih po­ma­ga­la. To su me­tal­ni, ali i ne­me­tal­ni objek­ti, a naj­te­ža stvar ko­ju je do sa­da po­di­gao ima­la je dva i po ki­lo­gra­ma.
Skep­ti­ci od nje­ga tra­že da po­dig­ne stva­ri ver­ti­kal­no, za­to naj­če­šće ko­ri­sti dla­no­ve i če­lo, ali isto ta­ko mo­že da to uči­ni i gru­di­ma, le­đi­ma i dru­gim dje­lo­vi­ma ti­je­la.
Da bi do­ka­zao ne­po­vjer­lji­voj na­uč­noj za­jed­ni­ci da po­sje­du­je neo­bja­šnji­vu moć, Mi­ro­slav Ma­go­la pod­vr­gao se ni­zu te­sto­va ko­je su spro­ve­li is­tra­ži­va­či i na­uč­ni­ci u na­mje­ri da utvr­de da li čo­vjek mo­že sna­gom uma da upra­vlja ma­te­ri­jom.
Na spi­sku onih ko­ji su se uvje­ri­li u auten­tič­nost ovog fe­no­me­na na­la­zi se ve­ći broj pro­fe­so­ra i dok­to­ra ra­znih pro­fi­la, pre­te­žno fi­zi­ča­ra i psi­ho­lo­ga. Je­dan od njih je bio i fi­zi­čar, fi­lo­zof i psi­ho­log sa nje­mač­kog Maks Plank in­sti­tu­ta u Min­he­nu, dr Frid­bert Kar­ger. Te­sto­vi­ma se pri­dru­žio, na svoj za­htjev, pro­fe­sor dr Ru­en­stort-Ba­u­er.
Nji­hov za­klju­čak je „da je Mi­ro­slav Ma­go­la u sta­nju da pri­vu­če pred­me­te po­mo­ću psi­ho­ki­ne­ze – on mo­že po­di­ći objek­te i po­kre­ta­ti ih oko­lo ko­ri­ste­ći sa­mo svoj um. Im­pre­siv­na je bi­la Mi­ro­sla­vlje­va spo­sob­nost da ba­ra­ta šo­lji­com bez fi­zič­kog kon­tak­ta. Po­di­gao ju je i na­gi­njao ho­ri­zon­tal­no i ver­ti­kal­no. Šo­lji­cu je dr­žao i da leb­di u va­zdu­hu, po­mje­ra una­o­ko­lo i na­kon to­ga spu­sti na pod...”
Dok­tor Kon­stan­tin Ko­rot­kov, pro­fe­sor fi­zi­ke na dr­žav­nom teh­nič­kom Uni­ver­zi­te­tu u Sankt Pe­ter­bur­gu, ko­ji se ba­vi i no­vom na­uč­nom di­sci­pli­nom – bi­o­e­lek­tro­gra­fi­jom, od­no­sno is­tra­ži­va­njem ljud­skog ener­get­skog po­lja, ta­ko­đe je pro­vje­rio ne­sva­ki­da­šnju spo­sob­nost Mi­ro­sla­va Ma­go­la. Ko­rot­kov je, ina­če, po­znat po to­me što je una­pri­je­dio teh­ni­ku Kir­li­ja­no­ve fo­to­gra­fi­je, ob­ja­vio je pre­ko 70 na­uč­nih ra­do­va u vo­de­ćim ča­so­pi­si­ma za fi­zi­ku i bi­o­lo­gi­ju. Vla­snik je dva­na­est pa­te­na­ta iz obla­sti fi­zi­ke.
Ista za­pa­ža­nja ima­li su dr Bar­ba­ra Kup­men i dr Alek­san­dar Imič.
Pri­je par go­di­na, za vri­je­me ne­for­mal­ne de­mon­stra­ci­je, Imič je vi­dio raz­li­či­te pred­me­te – me­tal­ne i ne­me­tal­ne – te­ške pre­te­žno oko ki­lo­gram, ko­ji su se „li­je­pi­li” za pr­ste i če­lo Mi­ro­sla­va Ma­go­la.
Ka­da su Mi­ro­sla­va pi­ta­li za­što ni­je po­ku­šao da do­đe do na­gra­de od mi­li­on do­la­ra, on je ob­ja­snio:
„Pri­ča sa go­spo­di­nom dr Džej­msom Ren­di­jem je za­ni­mlji­va. Po­zvao sam ga dva pu­ta da do­đe na jav­ne de­mon­stra­ci­je ko­je dr­žim u Nju­jor­ku, jer mi je obe­ćao mi­li­on do­la­ra, ako sve to do­ka­žem, či­me sam sve ob­da­ren. Ali on ni­ka­da ni­je do­šao, ni­ti po­slao ne­ko­ga iz svo­je eki­pe”.
Još se ni­su sre­li. Ni­je mu ni pi­sao. Mi­ro­slav je spre­man da se sa njim sret­ne, na pri­mjer, u ne­koj te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji i da de­mon­stri­ra pu­bli­ci svo­ju spo­sob­nost, čak i uz ko­ri­šće­nje pu­de­ra, što je dr Džejms Ren­di in­si­sti­rao.
Ma­go­la je vo­ljan, pa čak i spre­man, a i tra­ži, da se pod­vrg­ne te­sto­vi­ma dr Ren­di­ja, uz po­na­vlja­nje, do­ku­men­to­va­nje i eli­mi­na­ci­ju mo­guć­no­sti ma­ni­pu­la­ci­je. Ina­če, Mi­ro­slav sve iz­vo­di jav­no, bi­lo na po­zor­ni­ci bi­lo na te­le­vi­zi­ji. Pot­pu­no je spre­man da sve po­no­vi vi­še pu­ta uži­vo i do­ka­že sva­kom skep­ti­ku da nje­go­va spo­sob­nost ne sa­dr­ži ni­ka­kve tri­ko­ve.
Ključ za na­pre­dak čo­vje­čan­stva je da pro­u­či­mo sop­stve­na ti­je­la. Na ne­sre­ću, skep­ti­ci su oči­gled­no mno­go ma­nje sprem­ni da do­ve­du sop­stve­na ubje­đe­nja u pi­ta­nje, ne­go ih po­na­vlja­ju kao dog­mat­sku man­tru. Iz­gle­da da dr Ren­di osje­ća da bi iz­gu­bio mi­li­on do­la­ra, iako slo­vi za „osvje­do­če­nog bor­ca pro­tiv pre­va­ra­na­ta”.
V. La­za­re­vić